Ako pogledate savremenu fiziku, ona podseća na ulazak u pilotsku kabinu ogromnog aviona. Pred nama je komandna tabla na kojoj su postavljene određene vrednosti. Naučnici su primetili čudnu stvar: ako pomerite bilo koju od tih ručica makar za milimetar, „avion“ po imenu Univerzum jednostavno se raspadne u vazduhu.

To se i naziva fino podešavanje. Hajde da razmotrimo glavne „dugmiće“ ovog pulta.

Zamislite da je Univerzum testo sa suvim grožđem koje se peče u rerni.

• Tamna energija (kosmološka konstanta) su kvasac. Ona tera prostor da se širi.
• Gravitacija je lepljivost testa. Ona pokušava da sve skupi u grudvice (galaksije i zvezde).

U čemu je poenta?

Ako „kvasca“ bude malo više, Univerzum će se širiti tako brzo da atomi neće ni stići da se sretnu. Ostaće praznina. Ako gravitacija bude previše jaka, sve će se urušiti nazad u tačku pre nego što se zvezde upale. Mi živimo u savršenoj ravnoteži: Univerzum se širi baš onom brzinom koja omogućava da se zvezde rode i žive milijardama godina.

Unutar svakog atoma postoji „nuklearni lepak“ (jaka interakcija). On drži čestice zajedno.

• Ako je lepak malo slabiji: atomi se jednostavno neće formirati. Jedini element u svetu ostao bi vodonik. Nema planeta, nema zlata ni kiseonika.
• Ako je lepak malo jači: zvezde će „progutati“ svo svoje gorivo za nekoliko trenutaka i eksplodirati. Život jednostavno neće imati vremena da se pojavi.

Sastavljeni smo od ugljenika. Ugljenik nastaje unutar zvezda kada se tri čestice helijuma sudare gotovo istovremeno. Šansa da se sudare i „slepe“ baš tako je mikroskopska. To je kao da bacite tri kockice i one padnu jedna na drugu, složene u savršenu kulu.

U jezgru ugljenika postoji poseban „nivo energije“ koji radi kao magnet za te čestice. Da je taj nivo bio malo viši ili niži, u Univerzumu ne bi bilo ugljenika. A to znači da ne bi bilo ni nas.

Proton (pozitivna čestica) i neutron (neutralna) imaju skoro istu masu. Ali neutron je mrvicu teži.

• Zahvaljujući toj sićušnoj razlici, proton ostaje stabilan.
• Da je proton bio teži od neutrona makar za 1%, brzo bi se raspadao. Atomi vodonika bi prestali da postoje, a bez vodonika nema vode i nema zvezda sličnih Suncu.

Sila kojom elektron privlači jezgro atoma određuje svu hemiju. Ako se ta sila promeni:

• Molekuli DNK ne bi mogli da kopiraju sami sebe.
• Biljke ne bi upijale svetlost sunca (fotosinteza bi se raspala).
• Predmeti bi mogli postati ili previše krhki, ili uopšte ne bi mogli da formiraju čvrsta tela.

Svi elementi Univerzuma - naročito čestice i najrazličitiji skupovi čestica (zvezde, galaksije i bilo koje druge strukture) - uređeni su izuzetno složeno. Njihovo ponašanje opisano je strogim zakonima. Upravo takav skup usaglašenih pravila omogućava svim nivoima sistema da međusobno deluju „u pravom ključu“, a da se celina ne raspadne.

Atomi i još sitnije čestice imaju određene, precizno zadate karakteristike, bez kojih se njihovo međudelovanje ne bi složilo u stabilnu sliku. Ako pretpostavimo da je sve to nastalo „slučajno“ iz neke prvobitne materije, ostaje malo logičnih izlaza: ili su sami „ciglići“ te materije morali imati uporediva svojstva (i tada se pitanje samo pomera korak unazad), ili moramo govoriti o slučajnom nastanku ogromnog broja čestica sa istim parametrima - a sa stanovišta verovatnoće takva hipoteza je jednostavno neubedljiva.

Sistematičnost, raznovrsnost i visoka preciznost tih zakona - zajedno sa složenošću samih objekata - teško se uklapaju u predstavu da je sve nastalo samo od sebe ili čistom slučajnošću.

Haos može da proizvede nešto kratkotrajno, što varljivo podseća na poredak; ali haos ne stvara celovit, stabilan i istinski promišljen sistem. Sve to ukazuje na to da takav sistem mora imati Arhitektu, koji ga je stvorio prema određenoj zamisli i sa određenom svrhom.