Da! Kako bi to moglo biti jasnije rečeno?

Ni razbojnik na krstu nije vratio ono što je ukrao, kao što Gospod nalaže (Jezekilj 33:15). Bog nas drži odgovornim za ono što možemo učiniti, ali se seća i da smo prah. Neće zahtevati fizičku nemogućnost. Da je razbojnik mogao da siđe s krsta, bio bi kršten. Svako ko je u stanju treba da se krsti.

Ne. Postoji samo jedno istinsko krštenje; sva ostala takozvana krštenja su krivotvorine. Sama reč „krštenje“ dolazi od grčke reči baptisma i znači zaroniti, potopiti ili uroniti. U Novom zavetu postoji osam grčkih reči za primenu tečnosti, ali među onima koje znače poškropiti, politi ili uroniti, samo se ona koja znači uroniti (baptizo) koristi za opisivanje krštenja.

Isus je kršten uranjanjem. Primetite da je posle obreda izašao iz vode. Isus je kršten u reci Jordan, a ne na obali kao što mnogi veruju. Jovan Krstitelj je uvek nalazio mesto za krštenje gde je bilo mnogo vode (Jovan 3:23), da bude dovoljno duboko. Biblija kaže da smo pozvani da sledimo Isusov primer (1. Petrova 2:21).

Ne. Primetite da je Filip, vođa u ranoj hrišćanskoj crkvi, krstio blagajnika Etiopije uranjanjem, tačno onako kako je Jovan Krstitelj krstio Isusa. Nijedna osoba, ma kakav položaj u crkvi imala, nije ovlašćena da menja Božje direktne zapovesti.

Zavedeni ljudi uveli su druge oblike krštenja u direktnoj suprotnosti s Božjom Rečju. Isus je pitao: Zašto prestupate zapovest Božju radi svog predanja? Tako ste ukinuli zapovest Božju svojim predanjem. Bogosluženje koje sledi ljudsko učenje je uzaludno. Samo pomislite — ljudi su dirali u sveti obred krštenja da bi ga učinili beznačajnim. Nije čudo što Biblija poziva da se borimo za veru koja je jednom predana svetima (Juda 1:3).

A. Naučiti Božje zahteve (Matej 28:19,20). B. Verovati istini Božje Reči (Marko 16:16). V. Pokajati se, odvratiti se od greha i doživeti obraćenje (Dela 2:38; Dela 3:19).

Krštenje predstavlja sjedinjenje vernika s Hristom u njegovoj smrti, pogrebu i vaskrsenju. Ovaj simbol je ispunjen dubokim značenjem. Pri krštenju oči su zatvorene i dah zaustavljen kao u smrti. Zatim dolazi pogreb u vodi i vaskrsenje iz vodenog groba u nov život u Hristu: kada se podigne iz vode, vernik otvara oči, ponovo diše i druži se s prijateljima — sličnost vaskrsenja. Smrt, pogreb i vaskrsenje Hrista razlikuju hrišćanstvo od svake druge religije. Da bi ova tri ključna čina održao živima u umovima hrišćana do kraja vremena, Gospod je ustanovio krštenje uranjanjem kao spomen. Samo uranjanje ispunjava značenje Rimljanima 6:4–6.

To je kao da kažete da beba ne treba ni da pokuša da hoda dok ne bude sigurna da nikada neće posrnuti i pasti. Hrišćanin je novorođena beba u Hristu; zato se iskustvo obraćenja naziva ponovnim rođenjem. Pri obraćenju, grešna prošlost osobe biva oproštena i zaboravljena od Boga, a krštenje simbolizuje pogreb želja tog starog života. Hrišćanski život počinjemo kao bebe, a ne kao odrasli, i Bog nam sudi po našem stavu i toku našeg života, a ne po nekoliko posrtaja i padova koje možemo doživeti kao nezreli hrišćani.

Krštenje je javno svedočanstvo da je pokajani grešnik oprošten i očišćen od Isusa (1. Jovanova 1:9) i da je njegova grešna prošlost iza njega. Ljudi se muče pod teškim teretom greha i krivice, i taj teret je toliko razoran za ljudsku ličnost da su ljudi spremni na skoro sve da bi stekli osećaj oproštaja i očišćenja. Ali prava pomoć nalazi se samo u dolasku Hristu, koji svima koji mu prilaze kaže: „Hoću, očisti se“ (Matej 8:3). On ne samo da čisti, već i počinje da razapinje staru grešnu prirodu u vama. Pri obraćenju, Bog: (1) oprašta i zaboravlja našu prošlost; (2) čudesno počinje da nas preobražava u nova duhovna bića; (3) usvaja nas kao svoju decu.

To zavisi od osobe. Neki shvataju brže od drugih. Ali u većini slučajeva priprema se može obaviti brzo. Evo biblijskih primera: etiopski blagajnik kršten je istog dana kada je čuo istinu (Dela 8:26–39); tamničar u Filibi s porodicom iste noći (Dela 16:23–34); Savle iz Tarsa tri dana pošto mu je Isus progovorio na putu za Damask (Dela 9:1–18); Kornelije istog dana kada je čuo istinu (Dela 10:1–48).

Pri krštenju svog Sina rekao je da je to njegov ljubljeni Sin, koji mu je po volji (Matej 3:17). Oni koji vole Gospoda uvek će nastojati da mu ugode (1. Jovanova 3:22; 1. Solunjanima 4:1). Na nebu je radost zbog jedne istinski obraćene duše!

Ne. Bog to jasno iznosi: svi su pozvani u jedno telo (Kološanima 3:15); crkva je telo (Kološanima 1:18); u to telo ulazimo krštenjem (1. Korinćanima 12:13); i Gospod je svakodnevno dodavao obraćene crkvi (Dela 2:47).

Prvo. Samo krštenje ne menja srce; ono je simbol promene koja se već dogodila. Osoba se može krstiti bez vere, pokajanja i novog srca, i izašla bi kao mokri grešnik umesto suvog. Preobražavajuća sila Svetog Duha menja srce; treba se roditi od Duha kao i od vode (Jovan 3:5). Drugo. Krštenje ne mora nužno da učini da se osoba oseća bolje; spasenje nije stvar emocija, već vere i poslušnosti. Treće. Krštenje ne uklanja iskušenja. Đavo nije završio s osobom posle krštenja, ali nije ni Isus, koji je obećao da nas nikada neće ostaviti (Jevrejima 13:5) i da će sa svakim iskušenjem dati izlaz (1. Korinćanima 10:13). Četvrto. Krštenje nije magijski obred koji garantuje spasenje. Spasenje dolazi samo kao besplatan dar Isusa Hrista pri novom rođenju. Krštenje je simbol istinskog obraćenja, i ako mu obraćenje ne prethodi, obred je besmislen.